Pitanje nove osećajnosti traži i nova definisanja po ugledu na stare pesničke vatre i nove aspekte „življenja i pevanja“. Marijana Pilipović u svom izrazu i pesničkom osećanju nosi tu vrstu specifične odgovornosti i pesnički nemir. Sa svim kvalitativnim neujednačenostima koje pesnik na početku, više ili manje vidljivo, nosi u nesputanosti svoga talenta i hirovitosti emocija. Zato je zbirka „Međurečje“ pravi primer „nove osećajnosti“ i samim tim intrigantna za čitanje i tumačenje. Pre svega zbog jasnog i nedvosmislenog insistiranja pesnikinjinog na emocijama i ljubavi, koje je savremena književnost potisnula u ravan otuđenja i arhaičnih osećanja s negativnim predznakom i sentimentalističkim kvalifikacijama. Marijana Pilipović insistira na otvorenim slikama jasne i višeznačne simbolike, ne potiskujući emocije, čak ni kada one „probijaju versifikaciju“, u drugi plan. Veoma joj je bitno, na tome čak povremeno posredno insistira, da njeni emotivno objektivizovani stavovi budu ključevi tumačenja većine pesničkih slika invociranih u ovoj zbirci; od topografije prostora do topografskih prostora duše, rezignacije, bola, razočaranja… sve do stišanih detalja u kojima se pesnička namera svodi na fragment bivšeg smisla i setnog poznanja praznine i uspomena.
Eksplicitnost naslova nosi sa sobom specifičnu metaforiku i retorički ključ. Do sada je za pesništvo uvek bio intrigantniji motiv koji bi na višem planu nosio simbiotičku konotaciju, susret, varnicu koja se stvara između suprotstavljenih strana života, mišljenja, osećanja… Naime, Međurečje nije samo prostor između reka (ili reči) već i simboličko prikazivanje kobi između dva bića koja ne mogu da se sretnu. Ako se izliju iz svojih životnih tokova, onda će uspeti da prevaziđu svoju sudbinsku i životnu datost, ali da li će se to osim u mislima i osećanjima desiti. Zato je taj prostor pesnički definisan život sa događajima koji su više objektivizovani željom nego realnim pretpostavkama. Ova poezija je oda seti, ona govori više o (ne)mogućnostima nego o gotovom i razrešenom dešavanju, ona je porinuta u želju, ona je više duh nego što ga poetski govor može naslikati. Zato se pomenuta toponimija pojavljuje u jednom jasno vidljivom toponimu – Rusiji. Ne kao beskraju i večnoj inspiraciji već kao skupu simbola i uspomena, citata pesnika i slika – svega onoga što od jedne uspomene može da stvori univerzalnu metaforu i paradigmu tuge, pogotovu vidljivu u najuspelijim pesmama ove zbirke. Opšte mesto svakog tumačenja je uspostavljanje relacije između materijalnog i duhovnog sveta, odnosno definisanje proporcije ta dva sveta unutar pesnikove inspiracije. Međutim, svakako je važno, bar u ključu ove poezije definisati i tu vrstu proporcije; „Međurečje“ Marijane Pilipović više je definisano duhom nego okolnostima realnosti. Setna rezignacija određuje njen akord, a (ne)mogućnosti i tuga smisao većine pesama.
Na polju versifikacije Marijana Pilipović baštini sve vrednosti i versifikacijske principe moderne poezije, od građenja stiha i pesme u celini do moderne poetike, gde se poetska disciplinarnost često dopunjava proznom, u sinergiji između redukovanog izraza i simbola do klasičnog lirsko-proznog narativa. Na sličan način definisane su i granične linije „Međurečja“. Kraće poetske forme date su u formi kratkih i kompaktnih vinjeta definisanih emocijom i namerom-željom pesničkog subjekta, dok se u onim dužim stvara šarolika panorama doživljaja i naknadnog promišljanja iskustva i ideje pesme i pesničke slike u celini. Zbirka je delom sačinjena od neizrečenog i neizgovorenog, od svega onoga što ostaje kao talog i pečat bivših osećanja i ljubavi, kao pismo u kome se sudbina i emotivna mapa napokon u potpunosti razrešavaju. Otuda je kreativni zahvat ove zbirke istovremeno i širok i sputavajući. Širok u smislu talenta koji na visokokvalitativnom nivou uspeva da generiše ključne teme, a sputavajući zbog relativno uskog tematsko-motivacijskog usmerenja jer, a to je više nego očigledno, Marijana Pilipović ima daha i ideja za mnogo širi i kompleksniji diskurs promišljanja sveta i ispisivanja svog poetskog nemira.
Uz sve rečeno i ono drugo koje prepuštam čitalačkom sudu i promišljanju, „Međurečje“ umnogome nadilazi prosek aktuelne srpske poetske produkcije. Anticipirajući najvažnije kote svoje emotivne mape, Marijana Pilipović je anticipirala i sve važne aspekte nove osećajnosti u ključu moderne poezije i večnih pitanja o dobru i zlu, ljubavi i smrti.

Zapravo je odgovor na masu pitanja i nedoumica, osećaja i promišljanja. Ko se upusti u taj zamamni prostor, okusiće med i čemer, ujedno i većma. Jer, pesnici zemljom hode, a nebesima plove. Budni ili budne sanjajući. Poneko i sam deluje nestvarno.

Takva je, otprilike i odskora, i beogradska autorka Marijana Pilipović. Rođena pre 33 godine, pisanju se posvetila, nakon traganja za sobom i životnim iskustvima i spoznajama. Isprva nejasna, zatim sve jača i doslovnija, ta potreba i namera se u stihove pretočiše. Prvo je narečena osoba svoju osobitost iskazala po listovima i zajedničkim publikacijama, a prošle godine se osmelila i osamostalila, pa je kao rezultat te opredeljenosti, pripremljenosti i odlučnosti nastala njena prva zbirka stihova „Međurečje“, kao svedočanstvo da živi i stvara među dve reke i među bezbroj reči.

Pesmarica je interesantna i lepa, baš kao i sama spisateljka. Prevashodno je ljubavnog karaktera, na potezu od sete do vedrine, sa čestim i uspelim obrtima i poentama. Iz njenih tekstova vidimo kako je to kad se imaginacija i akcija slože, a pritom ni čulnost ne ostaje po strani. Naprotiv, često je Eros u prvom planu, pa je ljubav dominantna tema, preteći da postane i jedina preokupacija. Ne zna se ko je lepši – pesmarica ili pesmarka!

Marijana Pilipović (septembar 1980, Beograd) objavljivala je pesme u zbornicima i zajedničkim knjigama, a krajem prošle godine izašla je njena prva samostalna zbirka pod naslovom „Međurečje“, u izdanju Novog književnog kruga i Arte. Živi i radi u Beogradu. Dobro piše, a još bolje kazuje stihove, što doprinosi pronalaženju i skraćivanju puteva do publike. Srećom, nju je u toj odluci usmerio i podržao istinski književni znalac Petar V. Arbutina, čiji pogovor umnogo čitaocima približava i dočarava Marijaninog prvenca.

Rukopis počinje obraćanjem lirske junakinje onom ko će doći, a završava zahvalnošću roditeljima, pomagateljima i, naročito, Stvoritelju. Tokom knjige se kao tokom Save i Dunava smenjuju talasi i tonovi. Tu i tamo, sastavi su mogli biti sažetiji i direktniji, ali ćud je ženska sklona opširnosti. U svakom slučaju darovitost je nesporna i obećavajuća. No već se jasno očituje koliko vredi i može na literarnom planu ova persona. Karakteristično za mlade pisce, debitante pogotovo, da je manje celih pesama, a više uspelih fragmenata. Ono što dinamizuje napise je kontrast i paradoks, koji ne koče već podstiču ispovest. Sem toga, jezičko bogastvo, puno svežih kovanica, daju pečat onoj čiji inicijali su MP. Tu se emocije i refleksije prepliću, a prisutni su i religiozni motivi.

S punim pravom zadovoljna učinkom, Marijana Pilipović se glasnula novim geslom: Vreme je za ozbiljne želje. S obzirom da je dosta toga već na prvom koraku postigla (kompetentni je smatraju otkrovenjem!), biće verovatno uskoro novih objava. Izazvala je pažnju i naišla na prihvat kritike i konzumenata. Najavljujući još bolja ostvarenja, smatramo da je već sada možemo dobrodošlicom radosno pozdraviti.

Veoma lepo, razgovetno, ustreptalo, kazuje svoje stihove što govori, upravo, o toj njenoj potpunoj, suštoj, ličnoj posvećenosti poeziji. Lako je sarađivati sa autorom koji voli to što radi i zna to što radi. I zadovoljstvo je imati takvog autora u kući Prve knjige služe i tome da postavljamo pitanja sami sebi. Da li ja ovo jesam i da li ja ovo mogu? Marijana sasvim sigurno jeste i može, jer u poeziji ostaju i opstaju oni koje je poezija izabrala da ostanu. Marijanina poezija duboko je smislena. Njeni zaključci vrednuju dobro, a njena lepota stoji iznad svega, uzvišena. Pred nama je nesporno, izuzetno inteligentna osoba, koja sa visoko filosofskog aspekta najintimnije delove ljudske duše stavlja u vanredne stihove. U nekoliko pesama ove knjige uspela je da dodirne pesnički beskraj i da uzleti.

Knjiga „Međurečje“ završava se čarobnom pesmom „Sa Bogom na ti“. Svako od nas ima svoju molitvu, ali kada pročitate ovu pesmu osetićete tu nebesku težinu koju Marijana nosi u sebi. Knjiga se završava rečima „Progledala sam“, ali mislim da je Marijana ovom knjigom propisala i otvorila svoja vrata u taj magičan svet književnosti.

Oduševljena sam.
Sada, zaogrnute crvenim koricama (odlično odabrana boja! TO je boja tvog pesničkog senzibiliteta) tvoje su pesme dobile ubeskonačenost i nezaborav.
Već imam svoje omiljene pesme i stihove. „Međurečje“ (divno, divno divno!), „Rusija“, „Zauvek u ovom trenu“, „Sidro“, „Međuvreme“, „Uprkos svim uprkosima“, „Oprosti što je ljubavna“ („… zbog tebe snovi mi zarozani kao čarape ljubavnice što žuri…“ KAKVA SLIKA!!!!), „Šta mi možeš dati“ („… šta mi možeš dati što već nisam izgubila…“ – jedno od bar desetak mesta gde pesnikinja gazi u karijeru filosofa!), „Greh“ („… oblačim te na golo telo… Usne otečene/nestrpljenjem se otkotrljale/pred noge tvoje.. / probala bih svu sramotu… KOLIKO DIVNE DIRLJIVE STRASTI), „Ovde gde te volim“, „Koliko košta da mi napišeš pesmu“, „Pesma i uspavanka“ („… treba mi oproštaj za sve što sam propustila/Život treba mi da ga stavim na mesto…“ – imaš hirurški precizan dar da jasno, a poetski, opišeš OSEĆANJE!) i „Hvala“.
HVALA ti na knjizi, na divnom poklonu.
Tvoju knjigu ću upamtiti po odličnoj poeziji, po crvenoj boji i među redovima, po muzici koju čujem između redova… po tišini koja mi je bila potrebna kada sam je zatvorila i još neko vreme držala u krilu.

koja je, uglavnom, poznata po objavljivanju u zajedničkim zbornicima („Stihom govorim“, „Arte stih“), kao i u elektronskim glasilima. „Međurečje“ (118 str.) je njena prva knjiga stihova, koja najavljuje zrelog i već oformljenog pesnika. Sastavljena od tri međusobno povezana idejno-tematska ciklusa („Pozorišne iluzije“, „Leptirasti ljudi“ i „Kad mi dođeš na radost“), ova zbirka već na prvi pogled ilustruje činjenicu da su pesme dugo stvarane i pisane, da se dugo čekalo na njihovo sazrevanje, a ne na publikovanje po svaku cenu. Strpljivo i odgovorno, poetesa osmišljava poetski svet, u čijoj imaginaciji odslikava svoj emotivni / psihološki odnos prema spoljašnjem okruženju. Pesme su u motivskom smislu veoma raznolike, a dominira kazivanje u prvom licu („Ućutkaj me“, „Ja sam žena za jedno prezime“, „Ti si me video“), što upravo svedoči o poziciji lirskog subjekta i njegovom doživljavanju života, ljubavi, mladosti, poezije, religije…
Napisane u slobodnom stihu i modernoj fakturi, ove pesme ukazuju na poetesinu široku i bogatu lektiru, odnosno na njenu obaveštenost i upućenost u savremene tokove svetske, ali i domaće poezije (Vasko Popa, na primer). Jezgrovitim i metaforičnim iskazima, bez upotrebe interpunkcijskih znakova, poetesa predočava ličnu životnu dramu, punu obrta, neizvesnih očekivanja, ljubavnih slutnji, snova i nadanja. To potvrđuju skoro sve pesme, a naročito sledeći naslovi: „Ti si čovek kojeg ću voleti“, „Tačno se sećam da te se ne sećam“, „Kao da se ništa nije dogodilo“, „U redu je što ti ponekad nedostajem“, „Mesto gde ljubav počinje“ i mnoge druge. Pesma „Noć knjige“ na ilustrativan način dočarava stvaralačke i životne nemire, koji se međusobno poistovećuju u svojoj komplementarnosti:
„Beše košava
Gužva pretpraznična
Knjiga noć
Ugleda me tvoje ime sa police…“
Stihovi se nižu jedan za drugim, kao da čine jedinstvenu poemu ili himnu životu, nalik svojevrsnom mozaiku uspomena, zapisa, sećanja. Bez patetike i početničke bledunjavosti, Marijana Pilipović smelo i otvoreno pokazuje lirski dnevnik, svoje tajne i snove, svoje zablude i nadanja. U tom smislu, pesme omogućavaju da se „odgonetne i oceni opšti duh i tendencija vremena u formiranju u kome pisac živi“, kako bi to rekao Bahtin. Pojedine etičko-filozofične refleksije nisu samo svojevrstan pogled na život i svet, koliko su odraz dubokog i kreativnog osmišljavanja ciljeva koje mlado biće ostvaruje ili pak želi da ostvari u bliskoj budućnosti. Zaokupljena i inspirisana dinamičnom dramaturgijom života, poetesa postupno i jezički nijansirano otkriva sugestivno iskušavanje zamršenih sudbina i puteva, koji se prepliću i međusobno dopunjuju. Primetno je, takođe, da pesme ispunjavaju principe idejne i duhovne usaglašenosti, što im obezbeđuje potpuniju komunikativnost i kompaktnost.
Recenzent knjige i pisac pogovora „Sva ljubav i sve vode“ Petar Arbutina ističe da Marijana Pilipović „ima daha i ideja za mnogo širi i kompleksniji diskurs promišljanja sveta i ispisivanja svog poetskog nemira“. Iako je napisana nepretenciozno i skromno, ova knjiga je, ipak, veoma zrela i uspela, te zaslužuje pažnju čitalaca i književne kritike.

Pomaže nam da kratki život čoveka odživimo u harmoniji sa beskonačnim životom sveta. Njena duša lebdi iznad bolnih ograničavanja stvarnosti.  Marijanina poezija uzdignuta je do visina veličanstvene drame. Njene pesme tragaju za uzvišenijim čitaocima. Njene reči su nežno tkanje, moćno oružje i sablja britka. Ostajem u nadi da će Marijana Pilipović i ubuduće toplinom svog srca, plemenitošću duše i uzvišenim umom spravljati nam mitila za umivanje iznutra – duša i srca naših.